lekcije za borbu protiv Rio Tinta

NAŠE PRIČE

Lekcije za borbu protiv Rio Tinta

Sun Redakcija

- 03.06.2021

Tu, negde, krajem Covid-19 maja 2020, oko Titovog rođendana, Rio Tinto, kompanija koja treba od 2023. godine u Srbiji da eksploatiše litijum-dioksid u ležištu Jadar kod Loznice, je digla u vazduh nalazište neslućenog kulturnog i istorijskog značaja staro 46.000 godina u Pilbra regiji Zapadne Australije. To je bio samo jedan šamar u nepreglednom nizu upućen aboridžinskoj zajednici Australije, pogotovo njenom delu koji se smatra “tradicionalnim vlasnikom” te zemlje, narodu Puutu Kunti Kurrama (PKK). Na godišnjicu ovog kriminalnog dela valja podsetiti na njegove posledice.

U trenutku globalne pandemije, pogotovo u deža-vi momentu dok gore američki gradovi zbog brutalnog, a posve uzaludnog ubistva, Džordža Flojda, radnika obezbeđenja, uhapšenog zbog navodnog korišćenja lažne novčanice od 20 dolara, jedna takva vest je prošla gotovo neopaženo, iako su masovni transnacionalni mediji uzgred izvestili svoje čitalaštvo o ovom kulturnom zločinu. To što je sve urađeno po slovu zakona nimalo ne umanjuje načinjenu nepovratnu štetu. Rio Tinto je dobio dozvolu za eksploziju 2013. godine pod Sekcijom 18 Zakona o nasledstvu Aboridžina Zapadne Australije. Ipak…

U pitanju je skrovište u steni, čiji je značaj potvrđen godinu dana kasnije, 2014. godine. Ej-Bi-Si, nacionalna televizija Australije, izvestio je o događaju, citirajući stručnjaka UNESCO-a za očuvanje nasleđa i mir, sa univerziteta u Njukaslu, onog originalnog u Engleskoj, koji je uporedio ovaj zločin sa ISIL-ovom destrukcijom Palmire, sličnih nalazišta u Mozulu, odnosno sa miniranim Budinim statuama u Bamijanu, Avganistan. Na lokalnom, alternativnom radiju 3RRR u Melburnu, u talkback emisiji gde ne samo da se tolerišu, već i ohrabruju izlivi jare i indignacije, otvorene netrpeljivosti slušaoca prema političkim i/ili ekonomskim elitama ovog sveta, je ovaj događaj stavljen u kontekst nebrige, i hipokrizije belog, prevashodno anglosaksonskog sveta prema lokalitetima aboridžinske, ili bilo koje populacije koja deo globalnog Severa (Zapada), nasuprot krokodilskim suzama za Notr Dam, gde su se, milijarderi takmičili ko će dati više para dok beskućnici na pedeset metara razdaljine se na smrt smrzavaju na hladnoći. Naravno, (skoro) svakom spomeniku, svedoku jedne istorijske epohe, treba dati značaj, ubrajamo tu i silne oborene statue Marksa, Lenjina et al po istočnoj Evropi…

Australija ima zakone o zaštiti kulturne zaostavštine, gde je nezamislivo srušiti neku kolonijalni objekat iz prve polovine 19. veka, pa čak ni Art Deco objekte iz 30-tih, odnosno bilo šta od pre Drugog svetskog rata. Pre par godina su dva zemljaka poreklom iz bližnje Makedonije srušila kultni pab od priličnog značaja za radne klase i studentariju u Karltonu, severni centralni deo Melburna, pa su za to kućoskrnavljenje promptno sprovedeni u pritvor. I onda opet se “desi” da se nalazište staro gotovo pedeset hiljada godina, pri čemu su današnji tradicionalni vlasnici zemlje, PKK, dokazano genetski povezani sa preistorijskim žitelja tog kraja koji su koristili pećine za različite potrebe. Cinik bi rekao da dokle god Aboridžini postoje, i dokle postoji ta veza, bela Australija će imati ogroman kamen u cipeli. Tu spada pogotovo, njen liberalno, a često i levo orijentisani deo koji ćutke to posmatra ili ignoriše jer je to prevelik teret za nežnu dušu, odnosno prividno nerešiv i isuviše složen problem.

Tradicionalni vlasnici zemlje se takođe boje da se rešenjem nalazišta prekida niz prenošenja znanja i mogućnost podučavanja dolazećih generacija, generacija kojima je kultura svakako ukradena i oteta, o istoriji njihovog naroda. Istoriji koja dokazano traje daleko duže od tih 46.000 godina. Da je neki hipik ili njuejdžer olakšao svoj mehur, nepropisno parkirao bicikl, ili hodao obnažen u neposrednoj blizini Stounhendža, koji je samo 43-44 hiljade godina mlađi od sajta u klisuri Juukan, svima bi nam bridele uši od propovedanja i prazne priče.

Međutim, to nije jedini takav slučaj. Navodno je na nišanu Rio Tinta (i njima sličnih) još takvih mesta. Za svoje protiv-civilizacijsko nedelo, izvršni direktor Rio Tinta je nagrađen sa 10 miliona dolara bonusa kada je „prihvatio odgovornost“ i najavio svoj odlazak, kao i predsednik kompanije. Obično ti sociopati koji vode najveće kompanije padaju, suprotno zemljinoj teži, naviše, te se očekuje da će ovaj dvojac avanzovati i profesionalno, pored navedene materijalne dobiti, kao nagradu za kulturni zločin. Lidija Torp, prva aboridžinska senatorka iz Viktorije, pa još iz partije Zelenih, koja dolazi iz naroda Gunnai i Guditjmara, u svom prvom govoru je nazvala taj skandal nazvala „kulturnim vandalizmom i uništavanjem okoline“. Kao i da se zna da Rio Tinto ima još takvih dela u planu.

Senatorka Lidia Thrope

Svuda u svetu za uništavanje imovine sledi krivično gonjenje. Za uništavanje imovine od javnog ili istorijskog značaja, valjalo bi dodatno i psihijatrijski ispitivati. I to je pritom zapadna, buržoaska pravda. Nametnuta celom svetu i shvaćena kao normalna i neupitna. Ali istovremeno ona koja očigledno ne postoji za sve građane. Aboridžinska, daleko pravednija pravda, bi na daleko bolji i efikasniji način rešila ovo. Da dodamo, u jednom takvom društvu, u kome vladaju izuzetno kompleksni zakoni koji utvrđuju odnose između ljudi, životinja, zemlje, Zemlje, i Kosmosa, ne postoji – i nema potrebe za njim – koncept vlasništva. Pogotovo ne nad zemljom I živim bićima koji je koriste i koja je neraskidivi deo njih. Tu su ljudi, koji samo kratkotrajno u svom telesnom obliku bivaju na zemlji, samo čuvari i negovatelji zemlje (iako se tačno zna do u drvo ili potok) koja zemlja kojoj grupi pripada za čuvanje. A razno drveće smatraju svojim, maltene, rođacima. Određene životinje su totemi, određenim grupama, i nikako se ne smeju ubiti. To je doprinelo da vrste ne izumiru, kao što se dešavalo u drugim delovima planete, odnosno posle „otkrića“ Australije.

Međutim, ništa se nije promenilo u vezi sa Rio Tintom u tih godinu dana od kako su pećine uništene. Malo se šta promenilo i u odnosu dominantno belog stanovništva zapadnoevropskog porekla prema autohtonom stanovništvu Australije u poslednjim godinama, mada bi cinik rekao decenijama, ili od kada je beli čovek uopšte krenuo u kolonizaciju Australije.

Odgovorni iz Rio Tinta, kao što rekosmo, bivaju nagrađeni. I naravno da nisu oni jedini. Uvek još neko kopa. Tu su i druge kompanije koje eksploatišu minerale. U Australiji, I celom svetu. BHP, Fortescue Metals i druge. Te kompanije su doprinele enormnom bogaćenju određenih individua. Očigledno najgori je Klajv Palmer, magnat rude gvožđa, nikla i kobalta. Osim što je jedna groteskna pojava, napravio i svoju političku partiju koja je kao muve na govno privukla oportuniste, intelektom nenadarene egzibicioniste i nepatvorene rasiste. Tokom poslednjih izbora on je i finansirao milionima različite laži na FB i drugim društvenim mrežavma ne bi li se sprečila progresivnija vlast na izborima, koja bi uvela takse i preraspodelu enormnog bogatstva od eksploatacije rude. Takav jedan gnusan karakter, korišćen kao lažna opozicija, je naravno bio protiv bilo kojih pandemijskih mera, tobože iz ubeđenja, a puka je slučajnost što je i vlasnik različitih hotelskih centra, golf terena i tome sličnih finansijskih interesa. Jedan je od onih recipijenta državne finansijske pomoći kada nekoj od njegovih firmi ne ide. Te usluge vraća kad dođu izbori.

Mnogo suptilniji su Đina Henkok Rajnhart i Endru “Tvigi” Forest. Oboje potiču iz Zapadne Australije, i jako su povezani baš sa delom Australije bogatim rudom gvožđa u kome je Rio Tinto digao u vazduh aboridžinsko spiritualno i duhovno nasleđe. Pored velikog novca, ovo dvoje takođe poseduje ogromna imanja sa stokom. Poreklo bogatstva porodice (što se u Australiji naziva “old money”) dolazi sa ukradene aboridžinske zemlje, sa velikih stočarskih imanja koja se nazivaju stanicama. Neke od takvih stanica su veličine manjih do srednjih evropskih zemalja. Govorimo o ogromnim prostranstvima na jednom ogromnom kontinentu. Takođe, ovo dvoje ima ogroman uticaj na obe dominantne i reakcionarne partije u austalijskoj politici – liberalno-nacionalna partija (desni-centar ka tvrdoj desnici), odnosno laburistička (centristička ka levom centru). I oboje su imali avanture sa vlasništvom medija. Oboje su jako uticali na potencijalne takse za eksploataciju rudnog bogatstva i za zagađivanje okoline (ugljenikom) i posledično doveli do veoma reakcionarne vlade prvo Toni Abota, pa umerenog Turnbula do ultrahrišćanske desne vlade Morisona. To je dalje dovelo do činjenice da je Australija danas društveni parija što se tiče zaštite okoline i smanjenja čovekovog negativnog uticaja na klimatske promene, i do toga da je Australija po glavi stanovnika jedan od glavnih zagađivača na svetu. I to jako utiče ne samo na promene u klimatskom sistemu, nego i na autohtono stanovništvo koje živi u jedinstvu sa zemljom, na zemlji, od zemlje i za zemlju i okolinu.

zemlja, zagadjenost

Valja biti jako oprezan sa ovim korporacijama koje kopaju rude. One komuniciraju zmijskim jezikom, obećavaju svašta, pogotovo o prihvatanju odgovornosti, brige za ljude i okolinu. Recimo, Tvigi (nadimak opovrgava teoriju imenskog determinizma) ima fondaciju Minderoo koja daje izdašna sredstva u različite društvene svrhe poput plastičnog otpada, čišćenja okeana, borbe protiv raka, ulaže u različita istraživanja, i naravno pomaže marginalizovanim zajednicama poput aboridžinske, recimo pri zaposlenju. Sve to je jako nesebično i veličanstveno, plemenito gotovo. Sve to je i PR, odnosno propaganda. I olakšica pri plaćanu poreza, odnosno dobijanju subvencija. Istovremeno, to je i emotivna manipulacija i ucena koja služi da se zanemari činjenica da se rizici i posledice eksploatacije dele na celo društvo, a profiti ostaju privatni. Kao i u svim drugim sferama društva. Pritom, cinik će primetiti da se ni na jedan način ne pomaže kontaminirana zemlja posle iskopa kada se eksploatacija završi. Nijedna od tih institucionalnih milostinja, a ima ih dosta, ne referiše na rudnike i rudna bogatstva. Istovremeno, time se potkupljuje onaj potkupljivi i na biznis orijentisani deo aboridžinske, kao i šire zajednice. Ali pogotovo je to problematično jer određene institucije koje formalno zastupaju Aboridžine kao tradicionalne vlasnike zemlje ne predstavljaju suštinski tu zajednicu kao celu već privatne interese pojedinaca. Međutim, ta priča očigledno pije vodu kod većine, nekritički orijentisanog, stanovništva.

Ne plaćaju tek tako te korporacije armije advokata, PR eksperata za kriznu komunikaciju, prijateljski nastrojenih novinara u medijima čiji su vlasnici oligarsi koji takođe crpe profit iz iste, javne slavine. Nekad se desi ovim anglo-australijskim gigantima kao što su Rio Tinto ili BHP povremeni popušaj, sudski poraz, odnosno privremeno zaustavljanje radova. Potonji, recimo, posle skandala u Juukan klisuri, je privremeno zaustavio slično uništavanje 40 svetih mesta za Aboridžine. Ali ne sumnjamo da će im se vratiti kao pas svojoj povraćci. Te male pobede se, naravno, ne događaju same od sebe. Aktivisti i stanovništvo, ujedinjeni, moraju da vrše konstantan pritisak, kako na ulici, kao što se to dešavalo ispred kancelarija Rio Tinta u Pertu, tako i po sudovima. Sunce je videlo u nekoliko navrata po galerijama i muzejima, kao motiv ili koncept često javlja jukstapozicija prirode i okoline (pogotovo kako su je Aboridžini održavali i služili joj) i tog grotesknog prizora nepreglednih užasa i maltretiranja prirode kao što su iskopi rude gvožđa, drugih metala i na kraju uglja koji zajedno služe kao ulje za podmazivanje australijske kapitalističke mašine.

Interesantno je i to da bi Australija bila i pre pandemije u recesiji da nema ogromnih profita od izvoza gvožđa koji donosi neslućeno bogatstvo korporacijama i individuama, pre svega zbog izvoza u Kinu. GDP brojke kriju, naravno, da je po glavi stanovnika Australija već bila u recesiji. Koliko je taj interes moćan govori u prilog i činjenica da uprkos trgovinskom ratu Australije i Kine, uzrokovanom australijskim ulizištvom SAD i Trampu, pri čemu je brojna roba tarifirana od strane Kine, poput vina, jastoga, ječma, uglja, i svega onog što boli glasače koalicije na vlasti, izvoz rude gvožđa je samo povećan. Tu tradicionalno nema principa. 1937. godine, nakon Nanđinškog masakra, kada su japanski fašistički vojnici silovali i pobili stotine hiljada stanovnika Nanđinga, radnici u luci Kembla u Novom Južnom Velsu su stupili u štrajk u ime solidarnosti sa narodom Kine i odbili da tovare gvožđe firme BHP namenjeno pravljenju naoružanja u japanske brodove. Državni tužilac Robert Menzies, kasnije dugogodišnji konzervativni premijer Australije, ne samo da je pokušao da slomi štrajk, već pretio tužbama i uveo razne protiv-sindikalne zakone. Pritisak je vršen i od strane poslodavaca, te je posle 10 nedelja štrajk slomljen. Sve vreme lučki radnici nisu bili plaćeni. Ne sme se zaboraviti da su u ono doba to bili jedini izvori prihoda za porodice sa više članova nego danas. Borba traje i dalje.

U Novom Zelandu su aprila 2021. godine najavili moguću tužbu protiv Rio Tinta zbog toksičnog otpada koji za sobom ostavlja topionica aluminijuma. Ovaj najveći potrošač električne energije u NZ, dakle i jedan od najvećih zagađivača, je trebao da se povuče još prošle godine, ali pretpostavlja se da je pao neki dogovor „u ime ekonomskog rasta i progresa“ da se ostanak produži do 2024. godine. Ovde se radi, ne zaboravimo, o zemljama gde se vladavina prava javno ne dovodi u pitanje, i gde i dalje postoji nezavisno sudstvo, formalno odvojeno od vlasti. Takođe, govori se ovde o dvema zemljama sa dosta jakim radničkim pravima i članstvom u sindikatima. Dalje, prevashodno kad je Novi Zeland u pitanju, postoje neke norme i zakoni kada je zaštita životne sredine u pitanju. Recimo, svaka krava se oporezuje zbog metana koji pušta u atmosferu. I aktivizam i građanska svest vezana za zaštitu životne sredine i efekat klimatskih promena je dosta dugo na visokom nivou. Svojevremeno je Francuska tajna služba DGSE minirala aktivistički brod Greenpeace-a Rainbow Warrior koji je služio za borbu protiv nuklearnih testova u tom delu sveta. Fotograf Fernando Pereira koji je ostao na brodu u luci je poginuo, zbog čega su dva agenta su odslužila 10 godina u zatvoru, a ministar odbrane Francuske je podneo ostavku. Konačno, u obema ovim zemljama zelene partije su često na vlasti u centralnim gradskim jezgrima i igraju relativno bitnu ulogu u političkom životu. Pogotovo u Novom Zelandu. Ali, kao što smo videli, velike rudarske korporacije su često nedodirljive i u ovim državama.

Čemu da se nadaju onda države koje imaju dosta slabije institucije, veću korupciju, gde radnici žive u bedi i često nemaju izbora nego da rade za nekog koji ne samo što ih naočigled eksploatiše, nego i zagađuje njihovu neposrednu okolinu? Kao u Mongoliji gde Rio Tinto kopa bakar. O Africi bolje da ne pričamo, tamo Rio Tinto takođe ima tužnu istoriju. U vreme aparthejda u Južnoj Africi su, naravno, migrantski, odnosno radnici iz crnog dela populacije u rudnicima bakra bili plaćeni ispod zakonskog minimuma, čak i u toj institucionalno rasističkoj državi. U susednoj Namibiji, takođe Crni radnici u rudnicima uranijuma su boravili u kampovima u očajnim uslovima za koje su istraživači tvrdili da su manje-više jednaki ropstvu. Rio Tinto je i tada, kao i danas propovedao visoke etičke kodove i principe, međutim tada je bio, kao i danas što je, profit jedini princip. U Africi Rio Tinto se bavi i gvožđem u Gvineji, i priča se da će baš taj rudnik da zaustavi izvoz rude gvožđa iz Australije u Kinu. Iz navedenog se vidi da veliki kapital ne zna i ne haje preterano za patriotizam i za naciju. Pogotovo u ovoj globalnoj, ali svakako umirućoj neoliberalnoj verziji. I BHP je tamo, i rado bi se uguzio u trgovinu s Kinom. Naravno, uspaljen niskim cenama rada i radnih uslova u poređenju sa Australijom. Da ne grešimo dušu, ima daleko gorih koji kopaju ili buše po Africi. Tamo se finansiraju u ratovi da bi se eksploatisala rudna bogatstva i prirodni resursi.

aktivisti, protest

Bliže Australiji, u Papui Novoj Gvineji, u autonomnoj regiji Bugenvil, severno od arhipelaga Solomonskih Ostvra, Rio Tinto, preko svoje ćerke firme, je imao rudnik izuzetno bogatog nalazišta bakra i zlata Panguna od 1972. godine. Stanovnici, koji su od profita dobiljali 1.25%, a Papua Nova Gvineja 5%, su posle duge borbe oterali ovu nakazu negde krajem osamdesetih. Borba oko profita je dovela i do građanskog rata koji je odneo preko 20.000 života. Postoji nekoliko tužbi za ove zločine, i pred američkim federalnim sudom se vodila kolektivna tužba stanovnika protiv Rio Tinta za zločine protiv čovečnosti, ratne zločine, rasnu diskriminaciju i kršenja međunarodnih ekoloških prava. Konkretno, navodi se da je Rio Tinto koristio hemijske herbicide i buldožere da uništi prašumu koja je domaćem stanovništvu bila izvor života. Kompanije je takođe, navodno, srušila celo klizište. Tokom godina eksploatacije, milijarde tona toksične vode je bačeno u zemlju i netaknutu vodu, puneći glavne reke jalovinom, zagadivši jedan od bitnijih zaliva dosta udaljen od rudnika. Na kraju krajeva i Tihi okean. Zagađenje je bilo toliko, da su stanovnici godinama oboljevali i umirali od hemikalija. Zatim, zagađenje vode i vazduha je stanovnicima nanelo teške respiratorne bolesti, tuberkulozu i astmu. Posledično, jer lokalno stanovništvo više nije moglo da lovi i ribolovi niti da uzgaja ništa, tradicionalna ishrana je zamenjena procesiranom kupovnom hranom što je dalje dovelo do gojaznosti i dijabetesa. Stanovništvo je smatrano nižom rasom, i zato im je davana „robovska plata“ i tretirani su na način na koji se ne bi tretiralo stanovništvo belog, evropskog porekla. Tu tužbu je Rio Tinto dobio, nažalost, uprkos tome što je Obamina administracija otkazala pomoć Rio Tintu. Međutim, nedavno je 156 članova zajednice podnelo prijavu Australijskoj vladi za kršenje ekoloških i ljudskih prava. Samo ako smo potpuno izgubili razum prihvatićemo i mi da ostanemo ovako bez pijaće vode i da se oslanjamo na kišnicu kao ova zajednica. Iako je prošlo 30 godina, stanovnici Bugenvila, koji su izglasali nezavisnost od Papue Nove Gvineje, i dalje pate od posledica, a Rio Tinto je i dalje jedna od najvećih korporacija na svetu i nekažnjeno nastavlja da uništava planetu.

Slično sa PNG, vojna hunta u Mijanmaru (trenirana i opremljena od strane zapadnih zemalja poput Velike Britanije) je garant profita australijskog finansijskog interesa koji tu eksploatiše ne samo zlato, nego i druge minerale. Iz tog razloga vlasti oklevaju da vrše pritisak na takve režime (ne dao bog da im uvedu sankcije kao onima koji ne sarađuju sa Zapadom), koji nemilosrdno bombarduju delove gradova gde pretežno živi radništvo zaposleno u tekstilnoj industriji, baš zato što daje revolucionarni i emancipatorni potencijal, koji bi lako mogao da se prelije u druge zemlje. Kapitalu prijateljski nastrojeni mediji nikada ne daju celokupan kontekst, pogotovo u zapadnom svetu, odakle se često javnim novcem finansiraju privatni interesi, često pod pretnjom sile u vidu vojne intervencije.

Na drugom kraju sveta, dok je zemlja bila pod levičarskim vladom Rafaela Koree, Ekvador je bio prva zemlja koja je stavila prava prirode u svoj ustav. Međutim, neoliberalni izdajnik imena i naroda svog, koji je i Asanža prodao za kredit od MMF-a, Lenjin Moreno, i pretpostavlja se nova vlast koja se ni po čemu ne razlikuje, su dozvolile bukvalnu krađu resursa iz zemlje, uglavnom zlata i bakra, i veoma često od strane, kao i u Srbiji, kanadskih, te australijskih ili anglo-austrijskih kompanija, kao što su BHP ili kompanije Đine Rajnhart ili Klajva Palmera. Tu se ne može ni podvaliti narativ o kreiranju poslova budući da su radnici kriminalno loše plaćeni i nezaštićeni u pandemiji. Kao i kada se dogodio jedan od najvećih slučajeva trovanja zemlje namernim otpadom od fosilnih goriva od strane američke korporacije Chevron, opozicija dolazi od autohtonog, tzv domorodačkog stanovništva. Kao i što je slučaj u Australiji, ili Kanadi, ili na severu SAD (videti slučaj gasovoda koji se uvredljivo zove Colonial Pipeline) stanovništvo koje živi na zemlji, od zemlje, i za zemlju, najbolje zna posledice ovakvog silovanja naše planete.

To je i prva lekcija za aktiviste u borbi protiv Rio Tinta i ostalih profitera u Srbiji. Stanovništvo koje (i dalje) živi u neposrednoj blizini predviđanih rudnika treba mobilacionu pomoć: medijsku, organizacijsku, ljudsku, ideološku i na kraju krajeva materijalnu, ne bi li se oduprlo ovakvim nasrtajima. Ali duša i srce te borbe mora biti lokalno i autohtono, kao što je bio slučaj sa odbranama reka i planina od MHE u Srbiji i Bosni.

Druga lekcija je da je ova borba internacionalna po karakteru. Kao što zagađenje životne sredine ne zna za granice, kao ni otopljavanje planete i uticaj klimatskih promena, ne sme i ne može da se gleda nacionalno, pa čak ni kontinentalno, niti temporalno u smislu dolazećih i odlazećih vlada (iluzija da će pod Bajdenovim mandatom nešto biti suštinski drugačije), tako i ova borba mora biti nadnacionalna, barem kada je reč o podizanju svesti na iste nedaće, deljenju iskustava, organizovanju aktivista i radništva. Akcenat mora biti istovremeno na socijalnoj pravdi i na pravdi naše okoline. Ovde se radi o zagađenjima ne samo Loznice, tog regiona, Drine, jednog dela Balkana, već nečega što će imati uticaj na okolinu decenijama. Solidarnost mora biti na nivou klasne svesti o muci koja nas je kao čovečanstvo zadesila, i prevashodno internacionalnog karaktera, kao što su pokazivali lučki radnici iz Australije u osvit Drugog svetskog rata, odnosno nedavno iz Livorna kada su radnici odbili da tovare brodove oružjem namenjenog Izraelu koje bi ubijalo palestinsku decu. Na kraju krajeva, ove korporacije takođe deluju globalno, pamte kao slon i imaju dugoročne planove i strategije. One pomažu pučeve i rušenje vlada kada im ne odgovaraju, kao u Boliviji, i menjaju taktiku i retoriku kao zmije kožu, (kako nema električnog auta bez bakra i litijuma, niti tehnološkog napretka bez retkih materijala, oni nas podsećaju sa TV-a) od sezone do sezone. Sada se plasiraju priče o karbon-neutralnom iskopavanju litijuma u Nemačkoj, odnosno Austriji. Taj greenwashing treba odbaciti na prvu. Na kraju, ne sme se zaboraviti da ove korporacije finansiraju često podjednako i vlast i opoziciju, doniraju istovremeno sindikatima i nevladinom sektoru, trustovima kupljenih mozgova u raznim thinktank-ovima odnosno akademskoj zajednici. Za ovima korporacijama koje iskopavaju rudu iz zemlje ostaje samo pustoš po celoj planeti. Ovde je samo jedan mali deo izdvojen. Sledi nam duga borba.

Čujte kako masa viče s kraja na kraj sveta One Struggle, One Fight…

one struggle, one fight, protest

Svako neovlašćeno preuzimanje teksta ili dela teksta je zabranjeno. U slučaju želje da tekst preuzmete kontaktirajte Redakciju.

© Copyright / sunradio.rs

CHECK OUT