pismo pre karantina

NAŠE PRIČE

Pismo pre Karantina

Milena M.

- 09.05.2021
Milena M.

20. februar, 2020.
Merida, Yucatan, Mexico

Draga prijateljice,

Pišem ti ovo digitalno pismo, a već sam ih toliko napisala u svojoj glavi, u jedinstvenim situacijama koje nosi novo okruženje i u trenucima kada nisam mogla podneti hladnoću daljine i samoću. Moj duh je slobodan, moja čežnja velika. Misli su mi u oblacima, snovi u legendama, volja u lišavanju. Putovanje mi ruši okove očekivanja, dokazivanja, pozicioniranja sebe u društvu, u gradu, u muško-ženskim površnim a postojanim igricama i hijerarhijama. Ovde sam sama - neometena u sopstvenosti; nikada nisam osećala da imam jedan dom.

Poslednjih par dana provodim sa dvoje ljudi: ženom iz Švajcarske od 59 godina i muškarcem iz Amerike od 74 godine. Toliko očiglednih razlika, jaz, ma provalija u godinama, u načinu života, a opet neosporiva povezanost, jaka nit koju delimo i koje smo deo: radoznalost, nezasitost svetom i životom. Ne mogu ti opisati kako je lepo to neopravdano razumevanje, gde sve naše sociološke norme padaju u vodu pod osetnom energijom, silinom misli, iskrom u oku koja nagoveštava toliko puno pitanja tamo iza staklastog sloja zenice, u središtu glave, gde čujemo svoj glas kao jedini iskreni povod za sve. Pričali smo o svemu, pripadali smo jedinstvenoj grupi, delili strast, razočaranje i ljubav prema Meksiku, prema ljudima i prema svetu. Jonathan je doživeo sve promene u muzici. On je klasični pijanista koji je svoju karijeru ostvario u simfonijskom orkestru iz Nju Jorka. Deo je jedne trajne evolucije od njenog početka - i danas između ostalog sluša i pravi elektroniku. Kaže:

"You can't stop human creativity, no matter how fucked up the world is."

Njegovi roditelji su Jevreji koji su izbegli u Ameriku pre rata. Živi u Nju Jork Sitiju i kaže da nema lepšeg grada na ovom svetu. Claudia je smernija, ali jaka. Jedna od onih žena - vidim sebe u njoj za mnogo godina, iako ima decu, dobru penziju i čistačicu. Izbačena je iz četiri internata pre svoje 19. godine, a potom je uronila u normalan život, čuvala decu i živela manje-više normalno, u sopstvenoj realnosti, u Italiji, Švajcarskoj i Nemačkoj. Priča tečno francuski, italijanski, nemački, španski i engleski i uči arapski. Onda su deca odrasla, ona se penzionisala ranije, i počela sa sopstvenim životom koji je tu negde oko 21. godine napustila zbog obaveza.

Meksiko je u mnogo čemu nalik Srbiji: jednostavni ljudi, siromašna većina koja opčinjena nacionalnošću i tradicijom želi da ostane ista, da se ništa ne promeni, da jednoličnost dana i fiziološke potrebe budu početak i kraj svih njihovih životnih motivacija. I, naravno, ona druga strana: hip ljudi u koje je toliko duboko usađena pop kultura da se skoro istim intenzitetom kojim troše novac u njihovom glasu može čuti odzvanjanje: "Amerika, Amerika", ako pažljivo slušaš. Na preciznoj liniji između ova dva sloja nalaze se imigranti - oni koji odlaze kako bi radili jako teške poslove i slali novac kući, i oni čiji roditelji imaju dovoljno novca da im pomognu da sa završenim školama traže jedinstveni modni stil, organsku kafu i posao tamo negde, preko bare. Često mi se vrati ona misao, kada razmišljam o Meksiku, koju sam pročitala kao belešku jednog od Španaca o njihovom osvajanju u 16. veku, u Palati muzike u Meridi: "Muzičari su prvi ubijeni. Dok su svirali i igrali, bez oružja, ne libeći se da priđu i viču, meci su probijali kroz njihova polugola tela, izgravirane instrumente i posmatrače; ženu i decu."

pismo pre karantina, deca

Ne mogu da planinarim. Nije bezbedno. Na bezbednost gledam kao na lični izbor, ali slušajući druge, i osluškujući sebe, shvatam, vidim, da nije bezbedno. Koncept dobrog i lošeg ovde ne postoji onako kako ga mi znamo - ako pokušam da sagledam realnu situaciju, ubrzo shvatim da prećutno osuđujem i neodobravam mnogo toga, i osetim našu predivnu zapadnjačku razmaženost i ono što naivno nazivamo otvorenošću uma, neshvatajući pritom šta to sve može da obuhvata. O tome treba da se priča, i treba da se piše. U nekim seoskim zajednicama tuku žene i ne vide to kroz zločin i poremećaje ličnosti, već tradiciju i kulturu. Ne poimaju higijenu, ni zdravlje, ni samoodgovornost na isti način kao mi. Jedini zaključak koji sa sigurnošću mogu da donesem, a koji više boli nego što olakšava ova saznanja, jeste da ima mnogo ljudi na ovoj planeti i da, stoga, tolerancija uopšte nije utopijski pojam. Nema mesta uniformisanom ponašanju i razmišljanju koje se toliko trudimo da promovišemo i usvojimo kroz medije, komunikaciju i obrazovanje. Mi to u Srbiji ne osećamo. U Evropi se možda malo više oseća, ali opet ni približno realnosti. Koliko je ovo iskustvo predivno, toliko je i surovo - ovo je naš svet, naš dom. I, iako se to ne dešava kod nas, ne znači da se ne dešava uopšte. Sve to smo svi mi, i treba da smo toga svesni.

Razmišljam o svom selu - kakvo bogatstvo je to prostranstvo, privilegija da čuješ tišinu, a povezuješ svoje fizičke senzacije sa duhovnim, dok sediš smireno i bezbrižno, znajući da si živ, bezbedan, i svestan. Nažalost, ova misao deluje podjednako daleko kao i ona da se udajem u beloj venčanici za visokog lepog zgodnog crnokosog košarkaša. Čini mi se da mi moja radoznalost nikad neće dopustiti takve stvari. Sada više ne mogu da pišem. Nadam se da nazireš kroz isečke ovih senzacija i one suprotnosti koje leže na njihovoj drugoj strani, a o kojima nisam pisala.

Piši mi, jer čitam puno.

Voli te Milena

© Copyright / Milena Mihajlovic - putopisma.com / sunradio.rs

CHECK OUT